Povodom Izlozbe portreta PRIJATELJI I POZNANICI Dobrivoja Petrovica, akademskog slikara, mart - april 2008. u Galeriji SUE RYDER - Herceg Novi
DOBRIVOJE PETROVIC je rodjen u Beogradu 25.septembra 1947.Akademiju za likovnu umetnost zavrsio je 1974. u klasi profesora Stojana Celica.Clan je ULUS-a , a zatim i ULUCG - a od 1990.god. Iza sebe ima nekoliko samostalnih i vise desetina kolektivnih izlozbi.
Izlagao je na kolektivnim izlozbama u SAD, Finskoj i Skotskoj.
Dobitnik je nagrada za crtez na Rijeci i u Niksicu.Od 1978. zivi i radi u Herceg Novom i vlasnik je Galerije SPEKTART.
Nedavno je slikar Dobrivoje Petrovic otvorio izlozbu portreta, pa su nas sa svih strana gledali likovi nasih sugradjana , prijatelja i poznanika.Zivi modeli su hodali izmedju izlozenih portreta i ogledali se u njima.Svi su komentarisali da je slikanje portreta mozda najteza disciplina u likovnoj umetnosti."Covek je za mene arhitektonska pojava". - rekao je Petar Dobrovic.A opet, o njemu je Lazar Trifunovic dao ocenu da "...svojim portretima nikada nije laskao ljudima, koje je slikao!". Veliki poznavalac ljudske duse, Ivo Andric, kaze:"Ako zelis da od nekoga napravis sebi neprijatelja, onda mu pozajmi novac ili mu nacrtaj portret!".Sujeta nema granica i vecina vidi sebe lepsim ocima, nego sto uistinu jeste.Ipak svako voli da ima dobar portret na slici, koji ga podseca na neku dragu osobu.
Dobrivoje Petrovic se obratio posetiocima svoje izlozbe:"Dakle, drago mi je sto vas vidim u ovolikom broju, jer to mozda znaci samo jedno: izlozba je izazvala odredjeno interesovanje.Verujem da je tematska posvecenost samo portretu takodje zagolicala vasu radoznalost u jednom pozitivnom smislu.Necu reci nista novo, ako kazem, da je svacija vizuelizacija sveta, u kome zivimo, vrlo licna i subjektivna cinjenica.Jedna te ista osoba u ocima razlicitih ljudi ne izgleda isto, a ako tome pridodamo ono sto znamo ili ne znamo o toj osobi, te razlike na vizuelnom planu su jos vece!Iz svega proizilazi da su ovi radovi jedno licno vidjenje, naravno, u pokusaju da se napravi verodostojna slika portretisanih.Pronaci karakter modela nije samo u njegovoj anatomskoj tacnosti, koja se podrazumeva, vec puno vise od toga.Nesavrsenost ljudskog lica omogucava u dobroj meri nalazenje
pravog karaktera portretisanog, ali sa druge strane previse potencirana, recimo, visina jagodice ili razmak ociju, ugao usana ili linija nosa, moze lako da odvede u karikaturu, sto ovoj izlozbi svakako nije bila namera.Znaci, trebalo je lavirati izmedju mogucih opcija da bi se doslo do pravog rezultata, a koliko sam u tome uspeo, prosudicete sami.
Najteze je slikati ljude, koji su po nekim merilima lepi, imaju pravilne crte lica, bez uocljivih karakteristika, za koje bi slikar mogao da se zakaci.Ako pogledate svetsko slikarstvo portreta, uvek cete videti da su najbolji portreti Karavadja, Rembranta i Velaskeza ili skulpture Mikelandjela bili ljudi neobicnih fizionomija, sa izrazitim anatomskim karakteristikama lica.Neki od vas su me pitali odakle mi ideja za bas ovakvu izlozbu.Ideja mi nije spontano dosla, a razvojni put je tekao ovako: pre tri - cetiri godine uradio sam portre pradede Alekse, pa zatim svoja dva - tri autoportreta i onda su dosle narudzbe iz Cikaga i Nemacke.To me je malo zaintrigiralo i tada sam pomislio zasto ne i samostalna izlozba portreta?!"
Pitali smo slikara kada se kod njega pojavila sklonost ka umetnosti i kako je poceo da slika?
"Bio sam u Elektrotehnickoj skoli 'Nikola Tesla' u Beogradu, koju nisam voleo i hteo sam da idem na Akademiju.Mama mi je donela katalog iz Luvra i ja sam uzeo da napravim nekoliko radova za prijemni ispit.Bila su tu jos neka tri - cetiri rada, koje sam radio u duhu nadrealizma, misleci da je to dovoljno da se polozi prijemni ispit na Akademiji.Kad je doslo vreme da se predaju radovi na Akademiji, video sam moje kolege, buduce studente, kako dolaze sa velikim blokovima, mapama, koji su bili prepuni radova aktova, mrtvih priroda i raznih studija.Odmah mi je bilo jasno da ja nemam sta tu da trazim.Naravno,bio sam razocaran, ali sam se raspitao gde su se spremali za polaganje.Ispostavilo se da se vecina njih spremala u Sumatovackoj ulici.Dakle, nije bilo druge, nego sam i ja od jeseni krenuo istim putem.Lala Suboticki je tada bio direktor te skole.Naravno, iduce godine i ja sam dosao, kao i moji prethodnici, sa isto tako debelim blokom, prepunim radova i bio primljen na Akademiju.Upornost se, kao i vise puta u zivotu, isplatila.
Kad sam zavrsio Akademiju i vojsku, hteo sam da po svaku cenu zivim na moru.Trazeci po oglasima, nadjem u 'POLITICI' da traze zamenu za trudnicu u Jadranskoj Lesnici, gde sam odmah konkurisao.Medjutim, nikako nisam mogao da nadjem gde je to mesto, pa sam uzeo preciznu mapu i , na svoje veliko iznenadjenje, pronasao da je to pored Sapca, u sred Macve!Posle kraceg vremena sam ipak, po drugom konkursu, dosao na more, u Herceg Novi i ostao tu da zivim."
Kako su tekli nezaboravni studentski dani?
"Pored portreta, ja sam napravio sirok krug, sto se tice slikarstva.Pocetkom sedamdesetih godina sa mojim buducim kumom, Jugoslavom Vlahovicem, sa kojim sam igrao u Mjuziklu KOSA, u ATELJEU 212, osnovao sam jednu grupu za performanse, koja se zvala GRUPA ZA AKCIJU I ANONIMNU ATRAKCIJU A3.Tada sam bio na drugoj godini Akademije.Po zavrsetku Akademije prva moja samostalna izlozba bila je u galeriji Doma Omladine, a izlozeni radovi su bili posveceni iskljucivo geometrijskoj apstrakciji.Dva crteza mi je otkupio Muzej savremene umetnosti, a jednu sliku veceg formata ambasador Spanije, koju je stavio odmah iznad jedne Pikasove keramike.To je za mene tada puno znacilo."
U kojim se jos pravcima kretao kao umetnik Dobrivoje Petrovic?
"Kasnije sam presao na jedan vrlo ekspresivan i izrazajan nacin rada, zesok koloristicki, sa pejzazima, kojima su dominirale dosta dramaticne situacije u prirodi: pozari, erupcije lave, nevreme na moru i sl.Posle tog perioda jedan od glavnih trendova u svetu je bio hiperrealizam, pa sam se i tu iskusao i to prilicno uspesno.
Mene je stalno nesto novo interesovalo, a tako je i danas.Kada sam otvorio prvu Galeriju MOBI DIK, shvatio sam kako mogu da radim u jednom dosta sirokom dijapazonu i sto se tice motiva i sto se tice tehnike.To moje siroko interesovanje je ostalo i do dana danasnjeg: crtez, akvarel, ulje, razne mesane tehnike...Sve mi je to vrlo blisko i ispunjava me verovatno vise nego sto bi bila posvecenost samo jednoj likovnoj tehnici".
Sedimo u njegovoj Galeriji SPEKTART, u starom delu Herceg Novog, odmah ispod Sat - kule, koja je vecna inspiracija umetnicima,a do koje se dolazi kamenom poplocanim skalinama. Turisti ulaze i izlaze,razgledaju i obracaju se na raznim jezicima.Jedna maca je stalni gost, pa se mota oko nogu i mazi.
Pitamo Dobrivoja Petrovica o njegovom pedagoskom radu.
"Unazad jedno petnaestak godina drzim kod mene, u ateljeu, Skolu crtanja i slikanja, iz koje je izasao prilican broj likovnjaka raznih usmerenja i arhitekata".
Drugi portret naseg umetnika okrenut je prema muzici, a gitara mu je obavezni rekvizit u ateljeu.
"Gitaru sviram od 1961.godine.Svirao sam i djacima u skoli, na casovima likovnog vaspitanja, sto je bio jedan pomalo riskatan potez.Prvo im je to bilo neobicno dok se deca nisu navikla, a kasnije su imala deset puta vise koncentracije pri radu.Moja generalna ideja je bila da se to likovno vaspitanje pretvori u 45 minuta, ne napora, nego prosto jednog odmora izmedju fizike, hemije, matematike ili engleskog.Dakle, da se u toku toga casa akumulira neka pozitivna energija, kojom ce moci da preguraju ostatak casova u skoli."
Treci portret naseg umetnika je sport.
"Igrao sam fudbal u PARTIZANU, ali mi je otac bio protiv,a mozda bih bio fudbaler.Zivot ide svojim tokom,na levu ili desnu stranu i ne znate, kao sasvim mlad covek, sta je bolje u tom trenutku.Onda sam se opredelio za ronjenje i podvodni ribolov i u tom sportu sam trideset i pet godina.To je potpuno jedan drugi svet sa svojim zakonima fizike, velicanstven, skoro religiozan, sa nestvarnom tisinom, u kojoj cujete samo sopstveno srce kako lupa.To je sport, koji podize adrenalin u ogromnim kolicinama, jer sam imao susrete sa morskim psima i sa kernjama od preko 20 kg, pa i sa kitovima kod Mamule pre pet - sest godina.Kad ronim sa bocama, uvek sam u drustvu, ali kad idem na dah, uvek sam sam.Po zalivu, gde idemo, ima potopljenih brodova, podvodnih pecina, pa su tu i najzanimljivije destinacije za ronjenje".
I dok se drugi setaju u predvecerje, slikar se naginje nad platnima svojih ucenika i objasnjava im osnovne pojmove iz slikarstva:"Linija, kao takva, ne postoji u prirodi; cak i sama linija, koju povucemo olovkom, je sastavljena od dve linije, gornje i donje.Nas 'racio' prihvata liniju kao granicu pune forme sa prostorom u kome se nalazi..."Ispod olovke umetnika izranjaju portreti, kao iz dubine duse, kao iz dubine njegovog mora i odlaze sve vise u dubinu vremena.
U Heceg Novom,4.april 2008. Divna Nadazdin, profesor knjizevnosti
