MILIVOJE BOKIC u svom atelju
Milivoje Bokic je rodjen 1.aprila 1934.godine u Domasevu - Ljubomir, 29 Km od Trebinja.
Do rata 1992. je ziveo i radio u Mostaru, gde je pod Kujundzilukom, kod Starog mosta, imao svoj atelje. Sada zivi u Trebinju.
Kao da mu je citav zivot vezan za kamen, drvo i vodu.U Mostaru je stvarao kraj plahovite i ledene Neretve,a sada se smirio u Trebinju kraj mirne i plavetne Trebisnjice, s pogledom na Leotar i Novu Gracanicu, gde vec godinama gradi svoju galeriju - skoljku, punu odjeka sitnih i jakih, neznih i snaznih, prigusenih i glasnih udaraca u kamen i drvo.Njegova galerija je i sama vajarsko delo, jer je svojom rukom obradio svaki kamen na fasadi, podsecajuci malo na Gaudija i njegove mastarije u arhitekturi.Cesto ponavlja reci Desanke Maksimovic :"Nemam vise vremena..",bojeci se kako nece stici da zavrsi sve sto je zapoceo.Narusenog zdravlja,zbog logoraskih strahota u Dretelju,Grabovini,Lori kod Splita i Heliodromu u Mostaru,ipak neverovatnom snagom dalje stvara i to s osmehom,uporan, neumoran.Narodna izreka kaze:"Drvo je drvo, kam je kam, a covek je i drvo i kam!" Sta ziv covek moze da podnese i izdrzi da mu je neko unapred rekao, ne bi verovao.
Milivoje Bokic je od ranog detinjstva pokazivao sposobnost da stvara od drveta i kamena. Prvo je pravio igracke, pa razne poljoprivredne alatke, pa cesljeve od aluminijuma, dok se nije bacio na mnogo slozenije rukotvorine.I dan danas on po bespucima hercegovackog krsa trazi i iskopava kamen obgrljen drvetom, stvarajuci cudesne likove, zivotinje, cvetove, bukete neobicnih oblika, nikad i nigde ranije vidjenih, tako da su likovni kriticari pronasli povezanost izmedju muzike i njegove skulpture, pred kojom je odrzan koncert.Ko god je video Bokiceva remek-dela, nasao je nesto drugo u njima, prepoznavajuci neki eho svojih misli i osecanja, ali niko nije mogao da ostane ravnodusan.Danas se njegove skulpture nalaze u galerijama sirom zemljinog sara.A u ovoj njegovoj Galeriji u Trebinju bi trebalo da bude stalna postavka skulptura na jednoj etazi, dok bi na drugoj priredjivane izlobe, knizevne veceri, pa cak i koncerti.Kroz prozore se vidi Trebisnjica u svoj svojoj lepoti i kada se sedi na terasi, u sparne letnje dane, oseca se svezina vode i vide pecarosi na pastrmke.
U Bokicevom mostarkom ateljeu je bilo uvek zivo.Pored radoznalih turista, tu su se okupljali slikari, pesnici, intelektualci,prijatelji...Uz dobru lozovacu pricalo se o raznim temama.U tom delu Kujunzdiluka kovali su u bakru, srebru, i drugim metalima, cuveni mostarski primenjeni umetnici, kao sto su bili Sule Celebic i Ramiz Pandur, ciji je sin Miro produzio tradiciju.Pored orijentalne ornametike i tradicionalnih formi, njihovu paznju privlacili su i figurativni motivi, koje su na poseban nacin stilizovali.Slicno kao na Bas - carsiji u Sarajevu, Kujundzilikom je odzvanjalo kovanje, po kome je i dobio ime, a na vratima i malim prozorimea kao izlozima, su bili izlozeni eksponati za prodaju.Radeci svoja dela u plitkoreljefnoj tehnici, iskucavanjem, cizeliranjem, nisu se zadrzavali samo na ustaljenim sablonima, nego su stalno i uporno tragali za novim stilom i izrazom.To su bili skromni i radini ljudi.Na spratu kamenih zdanja su bili ateljei slikara Bobe Samardzica i njegovog brata Evgenija-Gene, Mladena Solde i Juse Niksica.U sklopu tog dela starog grada Mostara je i Muzej, kao i kuca Svetozara Corovica, u kojoj je ziveo i pisao Aleksa Santic.Potpuno isti pogled na pecine Neretve je kroz pendzer iz sobe Alekse Santica i iz ateljea Milivoja Bokica.Posetilac ne moze da se otme utisku i ne pomisli da su upravo ovo podneblje i ovako smaragdno plava Neretva podsticali umetnike da iz srca i duse stvaraju dela.
Zimi, kada brise bura takvom snagom da Mostarci stavljaju kamenje u dzepove,kako ih vetar preko mosta ne bi oduvao u Neretvu,bilo je vise nego prijatno kraj Bokiceve bubnjare u ateljeu.Tesuci drvo, uvek je imao dovoljno iverja i otpadaka da nahrani bubnjaru, pa smo primicali prozeble prste njenoj nagloj toploti, koja je ubrzo splasnjavala, jer iverje naglo plane i brzo izgori.Onda bi Bokic dodavao jednu bilju, koja sporo gori i odrzava ujednacenu toplotu.Slicno sada, u njegovom prostranom ateljeu, u Trebinju, ima veliki crni sporet sa visokim sulundarima, koji se cetvrtasto racvaju i ugodno zagrejavaju.Ne zna covek sta vise greje, da li te starinske peci ili ljudski razgovor ili Bokicevo citanje pesama, koje sam pise i ilustruje.Njegove pesme su slicne skulpturama, kao i crtezi, koji su u stvari skice za klesanje i tesanje. Uzajamno se prozimaju.Slusalac se nadje u cudu, jer ne moze da veruje kako je to moguce da u grubim, snaznim muskim rukama, treperi beli papir sa tako osecajnom i fluidnom pesmom, punom njegovih kovanica, sa izmastanim i bogatim viseznacjem.
U mostarskom Pozoristu lutaka Milivoje Bokic je izradjivao lutke, radio scenografiju i kostimografiju.Od 1959. godine je zapoceo vajarsku karijeru.Izlagao je svoje simbioze drveta i hercegovackog kamena na preko 150 samostalnih i grupnih izlozbi u zemlji i inostranstvu.Na zgaristu, ispred ateljea, gde je u proslom ratu izgorela sva njegova dokumentacija, pronjadjen je jedan deo KNJIGE POSETILACA BOKICEVOG ATELJEA U MOSTARU. Mnoga velika imena su zapisivala svoje utiske:
Ivo Andric :"Sa istinskim zadovoljstvom sam razgledao ove radove, sa kojim se rastajem - obogacen.Hvala!",26.IX 1973.godine.
Oskar Davico:"Mnogo me je obradovao susret sa Milivojem i njegovim hrascem, sto je opasalo i obgrlilo kamenje: najtvrdje drvo, najcvrsci kamen i zagrljaji ti znace, jer ih je ruka umetnika osmislila, jer im je njegov izuzetni duh dao znacenje."9.III 1974.godine.
Camil Sijaric:"Vidim da ono sto Bog nije dovrsio - dovrsava Milivoj; umjetnici i jesu bogovi (drugoga reda)!"11.XI 1975.
Dervis Susic:"Pred ovakvom umjetnoscu treba cutke odstajati.Kao na molitvi i - ne zaboraviti!Uzbudljivo, drago, sugestivno!"26.IX 1976.godine.
Desanka Maksimovic:"Rasla sam u sumi, kraj zdravca kamena i osecala sam se vrlo prijatno u sredini umetnosti, ponikle iz ovog materijala, a "u ruci Mandusica Vuka..."24.IV 1977.godine.
Mostarski slikar Bobo Samardzic imao je obicaj da kaze:"Slikajte, vajajte, pisite, ostavite neki trag o sebi kada vas vise ne bude bilo"!I to je velika istina!Dolaze mladi na ovaj svet, koji nece znati sta je pre njih bilo, ako se ne ostavimo licni pecat, otisak svog prsta u glini, kojom vajamo, otisak svoje duse u pesmi, koju pevamo, trag svoga dleta u kamenu stecka ili fasade kuce, u kojoj smo disali.Nema vise medju zivima plemenitog coveka Bobe Samardzica, nema slikara Mehe Sefica, liske mostarske, koji je svojim duhovitim replikama zasmejavao drustvo, ali su njihova dela ostala, oni i dalje kroz njih zive.A zivot dalje tece kao Neretva i kao Tebisnjica.Jedna uvire u more, a druga ponire i izvire nekoliko puta, kao svest i podsvest, kao zbilja i masta...Milivoje Bokic kuje "kao kovac stari, na domaku ognja lice mu se zari..."
Aleksa Santic K O V A C
Noc mracna i pusta.Mraz hvata i bije.
U cadjavoj izbi kuje kovac stari;
Na domaku ognja lice mu se zari,
Niz kosmate prsi znoj potokom lije.
Pod udarom snaznim lete iskre krupne
k'o da se meteor rasipa u noci
I on, s teskim maljem u ovoj samoci,
Izgleda k'o simvol snage nedostupne.
Trudi su ga casni stvorili u celik -
O, kako je zoran!O, kako je velik,
I sjajan k'o vece na vrsima jela!...
I dokle po selu susti grmlje drace,
On garavom rukom zamahuje jace,
I s nakovnja leti snoplje zlatnih strela...
No comments:
Post a Comment