Na anonimnom konkursu za srednjoskolsku i studentsku omladinu, povodom Dana oslobodjenja Beograda, 20.oktobra 1957.godine, za ovu pripovetku sam dobila prvu nagradu.Na ovom konkursu sam tri godine uzastopno dobila prvu nagradu.
I Z M E DJ U LJ U D I I S U N C A
Tog jutra se sunce u Biogradu na moru jos nije bilo uvrezilo u kamene zidove.Krovovi su se jasno crveneli u nebu i krosnjama cempresa.Jedna zena prodje pored nas.Nosila je na glavi pletenu kosaru.Ljuljala se i meko tabanala bosim nogama prasinom.
- Pet? - rece Andja.
- Izgleda da je pet.Tu nigde nema sata...
Kuce su postajale redje.More je raslo u belinu.Sunce se prosipalo.Zurile smo da ga prestignemo.Nekoliko privezanih magaraca lezalo je u senci ispod mlina.Covek je unosio vrece i psovao.
Isle smo cuteci.
Onda su iznenada zaprasila jedna kola tisinom.Zaklonile smo se.
- Dakle? - pitala sam, pogledavsi Andju.Pantalone su joj vec bile izgubile boju.
- Spava mi se...Cudno...A ipak je lepo jutro.Je li da?
- Bistro.
- Sta ce oni nasi reci tamo kada se probude?-Izasle smo iza drveta i nastavile drumom.Skretao je na zapad.
- Sta ce reci?Nista.- Onda se nasmejala u stranu.- Ja volim ovakve stvari...Znas, zaista mi je vec bilo malo dosadilo. Kupali smo se dovoljno. Svakoga dana taj put do trpezarije i nazad sest puta...pa onda ,sve iste njuske oko mene...Kako ljudi ne umeju da unesu bar neku promenu?!Ovako je siroko..!Tamo cemo negde sedeti i ja cu raditi...
Gradic je vec ostao iza poslednjeg zaliva.More mu je poklonilo ogledalo i on je zaljubljeno posmatrao svoje kamene zidove i mnogobrojne prozore.Polako ih je prebrojavao u talasima sto se nabiraju.Gradic je izgledao lepo odavde.Cutao je.
Ostrva su treperela izmedju mora i neba.Zelenilo je postajalo redje.Tisina je lezala u vinogradima.Onda su ljudi poceli da prolaze.
Razmisljala sam o tim ljudima.Svi su preplanuli.Kod njih ima mnogo osmeha.Jos nisam videla nijednog Dalmatinca bez tog titraja oko ociju.Sinoc je barba Djeno bio sjajan!Kako nam je dugo govorio o svojim krstarenjima po svetu.Govorio je polako i pritom sve vreme skiljio na jedno oko.To mu je verovatno navika.Inteligentan je stari.Pricao je o Singapuru i velikim vrucinama.- A, ca ti ga znam! - rekao je na kraju.Treba razgovarati s ljudima.Nekada dugo ostane njihova rec, doneta teskim rukama od mokrih uzadi i vesala.
- Eno jos jednog logora!Kakvi satori, pogledaj!- uzviknu Andja.
- Ciji li su?
- Izgleda da...Eh, divno!Nema sta! - naze se i tuzno otegnu. - Sta sada da radim? - nezadovoljno je drzala pokidanu sandalu u ruci. Zenice joj postadose sjajne i sitne od sunca.Zagledala je jedan trenutak.- Da li ce se moci nekako sastaviti?Vidi!
-Sigurno.-Zatim je skinula i drugu s noge i masuci njima , nastavila bosa.
- Hajde da nesto pevamo! - rece nasmejano.Imala je naviku da pritom malo zanosi glavom nazad i poluzaklapa oci.
- Trebalo bi da te slikam, devojko!Znas li kako lepo izgledas!
- Znam i volim da bas tako izgledam!I volim i znam!Hee-eej, zivote!
- Imam zelju da trcimo.Hoces?!
Dole se more do beline usecalo u pesak.Osecala sam slan i vreo vetar na licu.Trcale smo dugo i izgledalo je kao da jos mnogo njih ludo trci s nama.Pluca su se nadimala i nesto vrelo kapalo je iza svesti.
- Dosta! - Bacila sam torbu sa njenim priborom za crtanje.Posedale smo na kamenje.- Gde cemo se zaustaviti?
- Hajdemo do onog poslednjeg rta.Nema jos tri-cetiri kilometra...
- To je Turanj, je li?
- Da.Da li se vidi Zadar otuda?
- A sta mislis kada bi se nekako prebacile do Zadra?Divno bi bilo!Uglavnom da na vreme stignemo na rucak.
- Da, ali kako?
- Autostopom, mozda? - Andja se upi ocima u mene.
- Autostopom!
- Idemo do Turnja, pa cemo videti.
- Idemo.
Produzile smo.Sada je prethodio jedan deo sasvim pravog druma.Sa obe strane su bili vinogradi.Kamene suvozidine su blestale belinom.Sunce se rastapalo i teklo preko svakog kamicka.Velika zuta traka vezivala je ostrva sa kopnom.More se preoravalo i ljeskalo.
-A znas, kada bismo se zaista nekako prebacile do Zadra, - nastavila sam - ne bi trebalo da iko za to sazna.A ako bi saznao...
- Znam!Fizicarka bi rekla...
- Koliko ima sati?! - viknuh coveku, koji je upravo nailazio biciklom.Terao je u nasem pravcu.Stari nas malo prodje, zaustavi se i polako sjaha.
- Oooo, niste morali silaziti...
- Nista, nista.I tako sam se umorio. - rece nekako cudno. Zatim, nastavi sa nama.Jednom rukom je gurao bicikl, a drugom izvlacio sat iz dzepa.
- E, dico, kvarat do osam.- i sporim pokretima poce da uvlaci sat.
- A sta li mu je to kvarat? - sapnu Andja.
- Valjda cetvrt.Dosta vec pesacimo!
- Koliko ima do Zadra?- zapitah ga.Simpaticno je delovaoVrlo sitan, preplanuo, sedih zalizaka, sa malim slamnim sesirom na glavi.Nosio je sasvim cistu belu kosulju od domaceg platna sa raskopcanim okovratnikom.Isao je sa strane i dobrocudno cutao.
- Ima jedno dvadeset...
Drum je jos uvek bio prav i vrucina je postajala nepodnosljiva.Ovde se nigde nije moglo skrenuti, cak da smo i htele.Prvi zaokret je jos bio daleko pred nama.Cinilo nam se da je tamo izvanredno lepo, da rashladjuje vetar i da se odatle vidi Zadar.Coveku se uvek cini da je taj tamo cilj zaista dobar.
- Odakle ste, sinjorine?Iz Beograda? - iznenada se opet javi cicica.
- Da, iz Beograda.
- Ee-e!Beograd! - uzviknu stari.
- Bili ste?
- Ne, nisam bio...- rece opet tiho i nesto pocuta.- Aj, k vragu s ovom vrucinom! - mahnu rukom.
- Mogle bismo i autobusom.Karta je 120 dinara.Je li?A mi zajedno imamo ovde samo 150 dinara.Znaci,treba nam jos 90.E, vidis,idemo do tamo autostopom,a vracamo se autobusom...Bilo bi odlicno kada bi moglo.- Andja je glasno racunala.Tabanala je po vreloj prasini, birajuci izmedju ostrog tucanika.Hiljade popaca zvonilo je u nebo po vinogradima okolo.
- Ostavi se toooga...Ne vredi kad nemas !
- E pa, adio!Zivjeli!Ja cu malo pozuriti!
- Adio!Adio!
Stari uzjaha i odjuri ispred nas.More se opet pojavljivalo.Visoki cempresi su ga iseceno propustali.Nailazio je zaokret.Zaista, ovde je bilo vetra, ali se Zadar nije video.Novi zalivi i rtovi nizali su se daleko.Belo secivo jedrlice paralo je ostrva.More je bilo tu.More je siroko bilo prisutno.Pogledale smo se i precutno nastavile dalje.I nasmejale smo se radi tog sporazuma.Bilo je suvise lako.Idemo do neke nove tacke.Sve to tamo , zeleno i modro - zagonetno je.
- Juce sam radila jedan portret...Pokazacu ti ga.U mom je satoru.
- Ugljem? - pitala sam.
- Ne, olovkom.A znas, ima u tome neceg lepog...u svemu tome sto se zove umetnost.Kako da se izrazim?!I u samom pokusaju.Dovoljno je da covek to oseti i da pokusa preneti...Ne samo da oseti.Nego i da shvati...Sinoc, kada ste vi otisli, ja sam dugo sedela na obali u mraku.Pustila sam da svi utisci polako dolaze do mene.Jedan brod je plovio kanalom.Izvanredno lepo osvetljen.Sa finim motorima.Bonaca.More je bilo sasvim glatko ispred mene, kao dobro uglacan podijum za ples.Osecalo se njegovo slano i tesko isparavanje.Negde se cula dalmatinska pesma i blago mesanja tonova iz bioskop-baste.Svetla grada na Pasmanu su imala dugacke sjajno treperave drske vodenih cvetova.Namerno sam u sebi cutala i cekala svaki novi utisak.Bilo je nekako svecano.Kako da kazem?!- Andja me je brzo pogledala.- Daj sada meni da nosim tu torbu!E, visi,i tada sam razmisljala o umetnosti uopste.To je u stvari bogatstvo!Evo, vidis ovo...- i ona nastavi jos dugo da iznosi svoja zapazanja.
Vetar se uvijao u grane.Smokve su treperele i svaki je list posebno osecao tezinu sunca.Ljuljali su ga lagano i nemo.Prestigla su nas jedna kola.Cestom su prolazili ljudi sa natovarenim magarcima.Drugi su prskali vinograde.
Turanj je bio mali i prljav.Prosle smo njegovim uskim ulicicama, bez zaustavljanja.Pred kapijama su sedele zene u sirokim crnim suknjama i glasno se svadjale.Porta je bila pretrpana sanducima, sto cekaju brod.
Onda je drum zaokrenuo uz samu obalu.
S ledja nam je prilazio laki sum bicikla.Okrenula sam se.
- O, barba!Kuda vi opet?! - prepoznala sam staroga Dalmatinca.
- Ja...ja tu do groblja...- pokazao je rukom, ne gledajuci nas.Onda se iznenada zaustavio i sisaoZastao je.Hteo je nesto, ocigledno.Andja je stajala malo dalje.Starac mi pruzi ruku.Bila je to novcanica od sto dinara.
- Ne...O! - nesto sam rekla.
- Uzecete!Morate!Tako vam Boga!Uzmite!Ja...ja sam.. - covek je bio neverovatno uzbudjen.Uopste nas nije gledao.Zaokretao je bicikl i nesto popravljao oko pedala.Tako sagnut, govorio je u zemlju.Suze su bile u recima.
- Ja...ja sam imao sina...Jedinca sina sam imao.Lipota od lipote!Voli sam ga vise nego cio svit!Jedinca, sudenta...u Beogradu...E, moj Ive!On je...on je bio tamo kod vas!U vasem Beogradu je bio.I pisa' mi je, ajme meni...jedinac!I pisa' mi je kako je voli' nidiljom da ide ca iz grada u prirodu, u vasa sela...sa knjigama kao vi sada.I pisa' mi je kako su ga ljudi tamo gostoljubivo primali.A mi, mi nismo bili tako bogati...On mi je pisa' da su oni bili prema njemu...Ne, vi ne smite odbiti!Smokve bi vam dao, ali vam je vaznije za kartu...Ja ovo ne mogu da zaboravim...Moj Ive je poginuo...borio...Ive...- penjao se na bicikl i jos nesto govorio.Govorio je jos dugo, leteci nazad izmedju vinograda.A ovde je svaka rec, onako isprekidana i jecava, ponovo saputala iz zemlje.Andja i ja smo se citav jedan trenutak gledale pravo u oci.Onda sam joj ja dala navac da ga stavi u torbu.Okrenule smo se i gledale za njim.
- Ja sam mislila da on dobro ne cuje.Kako je cuo moje sabiranje?
-Njegov Ive! - uzviknula sam.
- Divan je stari!Nikada ga vise necemo videti.Kako se zove?Ko je?Koja je tamo njegova kuca?!
- I zamisli, on je narocito isao za nama da bi nam dao!
- Kako ovo da shvatim?Pa mi nismo ozbiljno mislile u Zadar.
- Cekaj!Sjahao je.Gledaj!
Daleko dole je mala figura mahala rukom.Mahale smo i mi njemu.Zastale smo izmedju ljudi i sunca.
Postoje neke reci u nama, kojih ni sami nismo svesni.Zabodene su u zivo telo.Ne mogu se od bola iscupati, a ako ostanu, bolece celoga zivota.Osecale smo jos svoj smeh u vazduhu i bila je cudna ta ozbiljnost, koju je iznenada neko doneo.More se dizalo.Dizalo.I pretapalo u nebo na horizontima.Plavila i vetar.
(Napisano u Donjem Dupcu, septembra 1957.godine,a posveceno generaciji maturanata iz
1957/58 godine XV beogradske gimnazije, koja je tada bila
u ulici Gospodara Vucica).
I Z M E DJ U LJ U D I I S U N C A
Tog jutra se sunce u Biogradu na moru jos nije bilo uvrezilo u kamene zidove.Krovovi su se jasno crveneli u nebu i krosnjama cempresa.Jedna zena prodje pored nas.Nosila je na glavi pletenu kosaru.Ljuljala se i meko tabanala bosim nogama prasinom.
- Pet? - rece Andja.
- Izgleda da je pet.Tu nigde nema sata...
Kuce su postajale redje.More je raslo u belinu.Sunce se prosipalo.Zurile smo da ga prestignemo.Nekoliko privezanih magaraca lezalo je u senci ispod mlina.Covek je unosio vrece i psovao.
Isle smo cuteci.
Onda su iznenada zaprasila jedna kola tisinom.Zaklonile smo se.
- Dakle? - pitala sam, pogledavsi Andju.Pantalone su joj vec bile izgubile boju.
- Spava mi se...Cudno...A ipak je lepo jutro.Je li da?
- Bistro.
- Sta ce oni nasi reci tamo kada se probude?-Izasle smo iza drveta i nastavile drumom.Skretao je na zapad.
- Sta ce reci?Nista.- Onda se nasmejala u stranu.- Ja volim ovakve stvari...Znas, zaista mi je vec bilo malo dosadilo. Kupali smo se dovoljno. Svakoga dana taj put do trpezarije i nazad sest puta...pa onda ,sve iste njuske oko mene...Kako ljudi ne umeju da unesu bar neku promenu?!Ovako je siroko..!Tamo cemo negde sedeti i ja cu raditi...
Gradic je vec ostao iza poslednjeg zaliva.More mu je poklonilo ogledalo i on je zaljubljeno posmatrao svoje kamene zidove i mnogobrojne prozore.Polako ih je prebrojavao u talasima sto se nabiraju.Gradic je izgledao lepo odavde.Cutao je.
Ostrva su treperela izmedju mora i neba.Zelenilo je postajalo redje.Tisina je lezala u vinogradima.Onda su ljudi poceli da prolaze.
Razmisljala sam o tim ljudima.Svi su preplanuli.Kod njih ima mnogo osmeha.Jos nisam videla nijednog Dalmatinca bez tog titraja oko ociju.Sinoc je barba Djeno bio sjajan!Kako nam je dugo govorio o svojim krstarenjima po svetu.Govorio je polako i pritom sve vreme skiljio na jedno oko.To mu je verovatno navika.Inteligentan je stari.Pricao je o Singapuru i velikim vrucinama.- A, ca ti ga znam! - rekao je na kraju.Treba razgovarati s ljudima.Nekada dugo ostane njihova rec, doneta teskim rukama od mokrih uzadi i vesala.
- Eno jos jednog logora!Kakvi satori, pogledaj!- uzviknu Andja.
- Ciji li su?
- Izgleda da...Eh, divno!Nema sta! - naze se i tuzno otegnu. - Sta sada da radim? - nezadovoljno je drzala pokidanu sandalu u ruci. Zenice joj postadose sjajne i sitne od sunca.Zagledala je jedan trenutak.- Da li ce se moci nekako sastaviti?Vidi!
-Sigurno.-Zatim je skinula i drugu s noge i masuci njima , nastavila bosa.
- Hajde da nesto pevamo! - rece nasmejano.Imala je naviku da pritom malo zanosi glavom nazad i poluzaklapa oci.
- Trebalo bi da te slikam, devojko!Znas li kako lepo izgledas!
- Znam i volim da bas tako izgledam!I volim i znam!Hee-eej, zivote!
- Imam zelju da trcimo.Hoces?!
Dole se more do beline usecalo u pesak.Osecala sam slan i vreo vetar na licu.Trcale smo dugo i izgledalo je kao da jos mnogo njih ludo trci s nama.Pluca su se nadimala i nesto vrelo kapalo je iza svesti.
- Dosta! - Bacila sam torbu sa njenim priborom za crtanje.Posedale smo na kamenje.- Gde cemo se zaustaviti?
- Hajdemo do onog poslednjeg rta.Nema jos tri-cetiri kilometra...
- To je Turanj, je li?
- Da.Da li se vidi Zadar otuda?
- A sta mislis kada bi se nekako prebacile do Zadra?Divno bi bilo!Uglavnom da na vreme stignemo na rucak.
- Da, ali kako?
- Autostopom, mozda? - Andja se upi ocima u mene.
- Autostopom!
- Idemo do Turnja, pa cemo videti.
- Idemo.
Produzile smo.Sada je prethodio jedan deo sasvim pravog druma.Sa obe strane su bili vinogradi.Kamene suvozidine su blestale belinom.Sunce se rastapalo i teklo preko svakog kamicka.Velika zuta traka vezivala je ostrva sa kopnom.More se preoravalo i ljeskalo.
-A znas, kada bismo se zaista nekako prebacile do Zadra, - nastavila sam - ne bi trebalo da iko za to sazna.A ako bi saznao...
- Znam!Fizicarka bi rekla...
- Koliko ima sati?! - viknuh coveku, koji je upravo nailazio biciklom.Terao je u nasem pravcu.Stari nas malo prodje, zaustavi se i polako sjaha.
- Oooo, niste morali silaziti...
- Nista, nista.I tako sam se umorio. - rece nekako cudno. Zatim, nastavi sa nama.Jednom rukom je gurao bicikl, a drugom izvlacio sat iz dzepa.
- E, dico, kvarat do osam.- i sporim pokretima poce da uvlaci sat.
- A sta li mu je to kvarat? - sapnu Andja.
- Valjda cetvrt.Dosta vec pesacimo!
- Koliko ima do Zadra?- zapitah ga.Simpaticno je delovaoVrlo sitan, preplanuo, sedih zalizaka, sa malim slamnim sesirom na glavi.Nosio je sasvim cistu belu kosulju od domaceg platna sa raskopcanim okovratnikom.Isao je sa strane i dobrocudno cutao.
- Ima jedno dvadeset...
Drum je jos uvek bio prav i vrucina je postajala nepodnosljiva.Ovde se nigde nije moglo skrenuti, cak da smo i htele.Prvi zaokret je jos bio daleko pred nama.Cinilo nam se da je tamo izvanredno lepo, da rashladjuje vetar i da se odatle vidi Zadar.Coveku se uvek cini da je taj tamo cilj zaista dobar.
- Odakle ste, sinjorine?Iz Beograda? - iznenada se opet javi cicica.
- Da, iz Beograda.
- Ee-e!Beograd! - uzviknu stari.
- Bili ste?
- Ne, nisam bio...- rece opet tiho i nesto pocuta.- Aj, k vragu s ovom vrucinom! - mahnu rukom.
- Mogle bismo i autobusom.Karta je 120 dinara.Je li?A mi zajedno imamo ovde samo 150 dinara.Znaci,treba nam jos 90.E, vidis,idemo do tamo autostopom,a vracamo se autobusom...Bilo bi odlicno kada bi moglo.- Andja je glasno racunala.Tabanala je po vreloj prasini, birajuci izmedju ostrog tucanika.Hiljade popaca zvonilo je u nebo po vinogradima okolo.
- Ostavi se toooga...Ne vredi kad nemas !
- E pa, adio!Zivjeli!Ja cu malo pozuriti!
- Adio!Adio!
Stari uzjaha i odjuri ispred nas.More se opet pojavljivalo.Visoki cempresi su ga iseceno propustali.Nailazio je zaokret.Zaista, ovde je bilo vetra, ali se Zadar nije video.Novi zalivi i rtovi nizali su se daleko.Belo secivo jedrlice paralo je ostrva.More je bilo tu.More je siroko bilo prisutno.Pogledale smo se i precutno nastavile dalje.I nasmejale smo se radi tog sporazuma.Bilo je suvise lako.Idemo do neke nove tacke.Sve to tamo , zeleno i modro - zagonetno je.
- Juce sam radila jedan portret...Pokazacu ti ga.U mom je satoru.
- Ugljem? - pitala sam.
- Ne, olovkom.A znas, ima u tome neceg lepog...u svemu tome sto se zove umetnost.Kako da se izrazim?!I u samom pokusaju.Dovoljno je da covek to oseti i da pokusa preneti...Ne samo da oseti.Nego i da shvati...Sinoc, kada ste vi otisli, ja sam dugo sedela na obali u mraku.Pustila sam da svi utisci polako dolaze do mene.Jedan brod je plovio kanalom.Izvanredno lepo osvetljen.Sa finim motorima.Bonaca.More je bilo sasvim glatko ispred mene, kao dobro uglacan podijum za ples.Osecalo se njegovo slano i tesko isparavanje.Negde se cula dalmatinska pesma i blago mesanja tonova iz bioskop-baste.Svetla grada na Pasmanu su imala dugacke sjajno treperave drske vodenih cvetova.Namerno sam u sebi cutala i cekala svaki novi utisak.Bilo je nekako svecano.Kako da kazem?!- Andja me je brzo pogledala.- Daj sada meni da nosim tu torbu!E, visi,i tada sam razmisljala o umetnosti uopste.To je u stvari bogatstvo!Evo, vidis ovo...- i ona nastavi jos dugo da iznosi svoja zapazanja.
Vetar se uvijao u grane.Smokve su treperele i svaki je list posebno osecao tezinu sunca.Ljuljali su ga lagano i nemo.Prestigla su nas jedna kola.Cestom su prolazili ljudi sa natovarenim magarcima.Drugi su prskali vinograde.
Turanj je bio mali i prljav.Prosle smo njegovim uskim ulicicama, bez zaustavljanja.Pred kapijama su sedele zene u sirokim crnim suknjama i glasno se svadjale.Porta je bila pretrpana sanducima, sto cekaju brod.
Onda je drum zaokrenuo uz samu obalu.
S ledja nam je prilazio laki sum bicikla.Okrenula sam se.
- O, barba!Kuda vi opet?! - prepoznala sam staroga Dalmatinca.
- Ja...ja tu do groblja...- pokazao je rukom, ne gledajuci nas.Onda se iznenada zaustavio i sisaoZastao je.Hteo je nesto, ocigledno.Andja je stajala malo dalje.Starac mi pruzi ruku.Bila je to novcanica od sto dinara.
- Ne...O! - nesto sam rekla.
- Uzecete!Morate!Tako vam Boga!Uzmite!Ja...ja sam.. - covek je bio neverovatno uzbudjen.Uopste nas nije gledao.Zaokretao je bicikl i nesto popravljao oko pedala.Tako sagnut, govorio je u zemlju.Suze su bile u recima.
- Ja...ja sam imao sina...Jedinca sina sam imao.Lipota od lipote!Voli sam ga vise nego cio svit!Jedinca, sudenta...u Beogradu...E, moj Ive!On je...on je bio tamo kod vas!U vasem Beogradu je bio.I pisa' mi je, ajme meni...jedinac!I pisa' mi je kako je voli' nidiljom da ide ca iz grada u prirodu, u vasa sela...sa knjigama kao vi sada.I pisa' mi je kako su ga ljudi tamo gostoljubivo primali.A mi, mi nismo bili tako bogati...On mi je pisa' da su oni bili prema njemu...Ne, vi ne smite odbiti!Smokve bi vam dao, ali vam je vaznije za kartu...Ja ovo ne mogu da zaboravim...Moj Ive je poginuo...borio...Ive...- penjao se na bicikl i jos nesto govorio.Govorio je jos dugo, leteci nazad izmedju vinograda.A ovde je svaka rec, onako isprekidana i jecava, ponovo saputala iz zemlje.Andja i ja smo se citav jedan trenutak gledale pravo u oci.Onda sam joj ja dala navac da ga stavi u torbu.Okrenule smo se i gledale za njim.
- Ja sam mislila da on dobro ne cuje.Kako je cuo moje sabiranje?
-Njegov Ive! - uzviknula sam.
- Divan je stari!Nikada ga vise necemo videti.Kako se zove?Ko je?Koja je tamo njegova kuca?!
- I zamisli, on je narocito isao za nama da bi nam dao!
- Kako ovo da shvatim?Pa mi nismo ozbiljno mislile u Zadar.
- Cekaj!Sjahao je.Gledaj!
Daleko dole je mala figura mahala rukom.Mahale smo i mi njemu.Zastale smo izmedju ljudi i sunca.
Postoje neke reci u nama, kojih ni sami nismo svesni.Zabodene su u zivo telo.Ne mogu se od bola iscupati, a ako ostanu, bolece celoga zivota.Osecale smo jos svoj smeh u vazduhu i bila je cudna ta ozbiljnost, koju je iznenada neko doneo.More se dizalo.Dizalo.I pretapalo u nebo na horizontima.Plavila i vetar.
(Napisano u Donjem Dupcu, septembra 1957.godine,a posveceno generaciji maturanata iz
1957/58 godine XV beogradske gimnazije, koja je tada bila
u ulici Gospodara Vucica).
No comments:
Post a Comment