SMENJUJU SE BOJE NJENE ULICE

Uvek u poslednji cas polazi na posao i sa dusom u nosu zuri Santicevom ulicom.Svi je po redu znaju i sa mnogima mora da se pozdravlja u prolazu.Mala deca, djaci, komsinice i poznanici...A svako je jutro lepo za sebe. Smenjuju se godisnja doba, smenjuju se boje njene ulice, kao i mnogo brojna lica njenih ucenika. U toj dinamici kretanja ona neprestano trazi smisao svoga rada i postojanja i za nju zivot znaci - zidati ciglu na ciglu.Za nju je zivot krvava borba od koje ne odustaje do kraja. To znaju sve njene koleginice, koje su istovremeno i dragane, i majke i stvaraoci.Za nju je zivot izazov, sto joj je teze, ona ima vise volje i snage.Sto su ljudi gori - ona ih pripitomljava svojom iskrenoscu i dobro tom.Sto joj je dan kraci - ona ga produzava do kasno u noc, ispravljajuci djacke pismene zadatke ili pletuci sinu dzemper.Sto njena ljubav biva trajnija - ona joj daje nove oblike i novu snagu.Ima u njoj neke zilavosti i okretnosti, nekog stalnog preobrazavanja, pretvaranja cas u ovo cas u ono, ima odusevljenja i trazenja vecito novog, ali ima u njoj i nesto sigurno i stameno, neki oslonac za dusu.

Brzim koracima ona se utapa u masu ucenika, koji ulaze u veliku zgradu najstarije Gimnazije u Hercegovini i penju se uz njene stepenice.Te su stepenice izbrusene od tolikih nogu, koje stotinu godina donose neznanje,a odnose znanje, donose neiskustvo,a odnose vec zrele devojke i momke ko zna kuda po svetu.I tim se stepenicama mnogo lakse penje ,nego sto se silazi niz njih.Niz njih se ne silazi, nego leti i odleti zauvek u zivot.Sve te nasmejane devojke, svi ti momci sa prvim brkovima i prvim buntom u sebi odu. Odjednom profesorima ostanu u rukama stari dnevnici, koji vise nikome nisu vazni, ostane cudna odronjenost u srcu i vremenom jos samo pokoji lik u secanju. Pamte se oni najbolji i oni najgori ucenici. Oni osrednji se svi stope u jedno bezlicno bice, koje bledi sve vise.

Treba imati snage i ponovo poceti sa novom generacijom, opet govoriti o osnovnim pojmovima, opet poceti od onog prvog stepenika.Ali, tu je upravo ono omamljujuce nastavnickog poziva. Otisli su jedni djaci, ali su dosli drugi u njihove klupe.Sva su lica nepoznata i sva napregnuta.Dani prolaze u radu vrlo brzo.I odjednom se ta lica, pupoljci, rastvaraju u velike cvetove, koji zrace iz sebe mladoscu, zeljom, znatizeljom, iskrenoscu, svezinom. Ta lica nisu vise bezlicna.Ona postaju poznata i bliska.Iza svakoga od njih zraci zivotna prica, svako od njih ima svoju sudbinu. Te se price sire u koncentricnim krugovima, sve ih je vise, sve su povezanije, a na skolskom casu sve ih objedinjuje zajednicki trenutak.Cetrdeset i cetiri ucenika sede u velikoj ucionici na drugom spratu i pred njima govori o knjizevnosti njihova profesorka. Njen glas odzvanja jasno i glasno, a oni pisu pognuti nad sveskama.Kroz velike prozore vide se grane cuvenih mostarskih platana, koje su toliki slikari poneli na svojim platnima i pesnici opevali u svojim pesmama. Ona im drzi cas i pogleda prema Bijelom brijegu.Tamo se iz zelenila jedva vidi bolnica.Svetlost se siri sa neba i pada po razredu. Lica se dizu sa klupa i cekaju sta dalje da napisu.

Na skolsko zvono kao iz zrelog nara, puklasa, rasprsnu se na sve strane glasovi i mnogobrojni koraci niz stepenice.Ona silazi izmedju njih sa dnevnikom polako do zbornice.Iz principa nikada ne razgovara sa djacima na hodniku. Ako ima neko nesto da kaze ili da pita, moze to i u razredu.Trazi da ga pusti sa casa. Zasto? Sta misle ostali o tome..?Ako bezi sa casa i drugi ce se pobuniti. Ako govori istinu - na licima se cita odgovor.

Zbornica za vreme odmora je samo uzgredna stanica. Jedni ulaze, drugi izlaze. Jedni galame, jos pod utiskom casa i pricaju o necemu, sto ih je uzrujalo ili naljutilo. Drugi mirno sede i nesto citaju.. Treci preturaju po svojim ladicama, trazeci knjige.Neki su umorni i apaticni, svega im je dosta...Drugima se tek zivi.

Zene su posebno glasne. Sve se zeli reci za tako kratko vreme. O malim ljudskim stvarima, ali koje im svima toliko puno znace. Jednoj je sin u vojsci. Kako je?. Drugoj je muz bolestan. Trecoj se kcer udaje. Na jednoj profesorki je nova bela haljina i onda cela prica oko toga. Sve cavrljaju uglas i svaka svaku cuje.Lica su ziva kao pokretne slike, koje prolecu u trenu, ali zene svojom urodjenom intuicijom sve njih hvataju i slazu u male trezore svesti. Zbornica za vreme odmora je usputna stanica kada se ta lica opustaju, postaju privatna, onakva kakva su ispod koze, bez sminke.Taj odmor je i suvise kratak, taj tren tako brzo prodje.

A kada skolsko zvono ponovo raznese profesore u svaku celiju velike kosnice, u zbornici ostane sahovska tabla sa nedovrsenom partijom, prazne soljice kafe, dim cigareta i prisutnost vecitog ponavljanja, vecitog udaranja talasa o obalu, opet profesori, opet djaci, opet profesori, opet djaci.

U povratku kuci je slika obrnuta. Umornim korakom ona se vraca svojom ulicom i kao iscrpljeni hirurg posle operacije, koji trazi oduska u lovu po Prenju,ona trazi rasterecenje od tolikih pojmova, izgovorenih reci, lica, koja se vrte kao na ringispilu.Pokretne slike polako usporavaju ritam i njoj se cini kako bi sve knjige trebalo pobacati, kao suvisni tovar, zbog koga brod tone.Ali to je samo privid.Trenutna iscrpljenost.Zamor.Ipak je zadovoljna i mirna, kao more koje se smirilo i presijava u svoj svojoj lepoti.