Ovaj intervju je objavljen 1982. u mostarskom MOSTU br.51 - 52, casopisu za kulturu i drustvena pitanja.
MIRKO KUJACIC je rodjen 2.jula 1901.u Nudolu,
a preminuo 8.avgusta 1987.i sahranjen
u Arandjelovu kod crkve, u Nudolu kod
Kolasina.
Kada se udje u atelje Mirka Kujacica u Mostaru, zapljusne vas kisa plavetnila, neobicnih, mrkih, brkatih likova, ispruzenih ruku demonstranata i prorocanski pogled coveka, koji gazi devetu deceniju.Sede brade i dubokog zivotnog iskustva, posmatra vas tiho, a vi njega u cudu, jer ne mozete da verujete da je sve te ogromne slike, cele te povrsine, pokrivene linijama i bojama, taj jedan jedini covek naslikao.Ne zna posetilac na koju stranu pre da pogleda i stidi se kao da krade tu umetnost nesvesnu same sebe, tu reku koja tece u plavim naborima, te dane koji klize niz njena platna kao smola niz crnogorske cemprese, te sivkaste nijanse hercegovackog krsa i taj napor da se iskaze duboko, unutrasnjeljudsko oko kao vrtaca usred zege, usred goloruke samoce pred prolaznoscu i smrti.
Ako cujemo za neko ime ili znamo za nekog coveka, to ne znaci da ga i poznajemo.Ako smo vidjali Mirka Kujacica na izlozbama i uzivali u njegovim slikama
velikih formata, na kojima plecati ladjari u sirokim zaveslajima rastacu modroplavu boju i stapaju se sa olujnim nebom, ne znaci da smo se primakli i za korak nekome ko je ucio slikarstvo u Parizu kada smo se mi tek rodili.Citav njegov zivot je na tim platnima kao na ispruzenom dlanu pred gatarom i sada, pogadjaj, ako znas, tu sudbinu, sve njegove radosti i tuge, sva nadanja i ushicenja, sve padove i razocarenja, sve ono sto, hteli mi to ili ne, i za sta nas niko ne pita, covek preturi preko svoje glave.Koliko je samo truda slikar Kujacic ulozio da izrazi onaj stvaralacki grc, onaj nepremostivi nemir, ono neizbrisivo ljudsko osecanje koje svako od nas nosi, ali kome svako od nas ne zna ime.Umetnici ostavljaju trag o svom vremenu, koji na cudan, skoro neobjasnjiv nacin, pomocu platna, boje i kista govore o nama svima, govore iz nas sviju, zadrzavaju i nas odsjaj i nasu senku, zadrzavaju suncan dan i skupljaju svaku kap kise za one trenutke kada budemo zedni.
O tako dugom zivotu i radu moze se govoriti samo u fragmentima, jer bi citava monografija trebalo da se napise, pa da se ni tada ne isprica sve.Rodjen je u Nudolu kod Kolasina 2.jula 1901.godine."Moj otac", polako prica maestro," maturirao je u Sremskim Karlovcima u narodnoj nosnji, crnogorskoj bjeljaci( to je onaj bijeli gunj)i opancima.U Sremskim Karlovcima se ucio grcki od treceg razreda, a latinski jos od prvog.I tako je mogao on da prevede i prepjeva Homerovu ILIJADU sa grckog. Oceva knjiga sjecanja, kao i prevod ILIJADE i sada su u rukopisu vrlo lijepo ukoriceni njegovom rukom, jer je otac volio da se bavi nekim rucnim radom.Kad je posao na studije medicine u Moskvu, knjaz, gospodar Crne Gore, dao mu je nalog da se isplati dvjesta napoleona i to je napisao na komadicu papira, sto ga je otkinuo sa coska nekakvog spisa, dodajuci mu jos deset za put.Tako je tada bilo.Dok nije 1899.godine zavrsio medicinu, moj otac nikako nije dolazio kuci.Radio je kao lekar u Danilovgradu."
Na jednoj ogromnoj slici pojavljuju se iz dubine secanja i dubine vremena poredani muski likovi, ali muski u pravom smislu reci.Svi se stapaju u jedan lik junaka iz narodne poezije, iz nase junacke tradicije i opet razdvajaju i umnozavaju kao njihovi potomci u bezbrojnim ogledalima, noseci u genima po jedan prkos i jedan neiskazan jauk pred osvajacima i tiranima.Ta slika je grandiozna i teska opomena da se jedan narod ne moze unistiti, da se stalno iz svog pepela radja kao feniks.Opet plava boja i modroljubicasta u svim prelivima.Slikar Kujacic prica:"Muski likovi?Sa jedne stare fotografije iz 1908.godine, borci veterani sa Grahovca, koju sam u djetinjstvu stalno gledao i dabome, na svoj nacin, sklapao nekakvu ilustraciju o onome sto se pricalo, sto se pjevalo uz gusle, sisao je i moj djed, koji je tada imao samo sesnaest godina.Kada sam poceo da slikam svoje komsije u Nudolu, onda sam zapoceo ovu sliku i nosio se sa njom dvije godine.Podsticaj mi je bila i Cele - kula kod Nisa.Tako sam tom slikom odgovorio Cele - kuli, jer ovo su zatocenici sa Grahovca, mladici od sesnaest do dvadeset i pet godina, uglavnom.Napravio sam o toj temi nekoliko slika.Ovi likovi su opsjedali mene nekoliko godina".
Istoriju umetnosti Kujacic je studirao u Beogradu, a slikarstvo u Parizu (l938, 1939, 1960).U ateljeu A.Lhotea proveo je, uporno radeci, pred sam rat oko dve godine.Slikar prica da je kod poznatog majstora doci na red bilo pravo hodocasce, iako se placala skolarina.Bilo je studenata iz citavoga sveta."Ja sam platio skolarinu samo prvoga mjeseca, iako sam bio jos dugo kod njega.Ostalih mjeseci sam radio kao namjestenik, pomagao sam mu u ateljeu i bio mu pri ruci kada je radio korekcije.Kad sam 1960. dosao u Pariz, otisao sam opet kod Lhotea.On je vec bio bolestan, ali je dolazio povremeno u atelje, kad je mogao.Kad smo se pozdravljali, rekao mi je na francuskom da je putnik.Ostao sam sa njim jos nekoliko mjeseci, preuzimajuci svoju staru ulogu.Ugovorismo da ce doci u Jugoslaviju i prirediti izlozbu, jer kod nas ima mnogo njegovih ucenika.O tome sam se kasnije dopisivao s njim.Jedno njegovo pismo se cuva u Narodnom muzeju u Beogradu, kod kustosa Katarine Ambrozic".Kao student Kujacic je crtao i kopirao u Louvreu.Izmedju dva rata opredelio se za slikarstvo socijalne tendencije.Priredjivane su bojkotaske izlozbe.Napredna omladina je i na taj nacin odgovarala nenarodnom rezimu.Radio je pretezno figure i pejzaz u ulju i dekoracije u tehnici freske.Tin Ujevic je u nekoliko navrata pisao o njemu, npr."Medju jazzom i Ciganima"(Sjecanja na izlozbu slika M.Kujacica u Beogradu 1930.goine)"."Tin Ujevic je u Splitu, u listu NOVO DOBA pisao o meni i nazvao me 'plavim vitezom', zbog plave boje na mojim slikama.Godine 1930.Tin mi je u Sarajevu otvorio izlozbu".O Kujacicu je pisao i Rade Drainac i mnogi drugi.Kujacic se bavio i konzervatorskim poslovima.Rukovodio je Upravom za zastitu spomenika kulture u Mostaru.Izveo je zidne dekoracije(freska, mozaik) u Domu JNA u Ljubljani.Izdao je Mapu grafika sa 21 drvorezom i linorezom RIBARI(1934).Poceo je da izlaze od davne 1929.godine u Beogradu, Ljubljani i drugde, a posle oslobodjenja u sastavu ULUBiH - a i grupe mostarskih slikara sirom zemlje.
Nasred krasnog novog ateljea uzdize se veliki stafelaj, spomenik umetnosti i prijateljstvu, vremenu i dogadjajima, svedok i saucesnik, brat i majka, tacka oslonca za mnoga platna, koja odavno jedre svim morima sveta.Slikar sa ljubavlju prica o njemu:
"Stafelaj je unikat.Napravili su ga student arhitekture, sada pokojni, Vojislav Midic iz Starog Beceja i njegov drug Mita, stolar.Jednom prilikom pokazao sam Voji katalog umjetnickih potrepstina WINDSOR NEWTON, poznate svjetske marke, rekavsi kako bih zelio takve nogare, na sta je on spremno odgovorio:'Mi cemo to napraviti, Mita i ja!'Nakon izvjesnog vremena, pojavili su se sa nogarima.Tako ih imam od 1936.godine, mozda cak i iz 1935.U svemu su bili kao onaj iz kataloga, sa razlikom sto je Midic ugradio lezajeve, neki svoj izum, tako da su na jednoj spiralnoj osovini podizali i spustali sliku i istim pokretima je naginjali.Tako je Voja premasio WINDSOR NEWTON.To je prica o nogarima, koja je pomalo deplasirana, jer treba poznavati Voju, kakav je on bio covjek, sa kakvim je odusevljenjem prihvatio da radi.Oslonio se na cinjenicu da kod njegove bake na tavanu, u Starom Beceju, ima mnogo suve hrastovine, koja se cuva godinama.Kad je dosao rat, zapravo 1941.godine, ja sam se, kao sto su to cinili uopste svi napredni omladinci, prijavio u vojsku.Onda je dosao ustanak, dosle represalije i dospio sam pred italijanski vojni sud na Cetinju.Nogari su ostali u mom ateljeu i onda ih je prenio sa ostalim stvarima neko, ko je cuvao ocevu imovinu i ostavio ih na tavanu.Poslije oslobodjenja javio mi se covjek, ja sam dosao i nasao svoje nogare, nedirnute.Zaista sam im se obradovao!Tako smo se opet sastali i skoro smo cetrdeset godina nerazdvojni".
Stari slikar se seca teskih vremena rata kada je bio zatvoren u Kasa penale di Parma(Kazneni zatvor u Parmi)."To je, u stvari, Parmski kartuzijanski manastir!Sjecate li se Stendala?Kad su nas vodili sa Cetinja, sve dva po dva, vezane jednog za lijevu, a drugog za desnu ruku, narod nas je gledao.A pred ulaskom u brod, stajao je spalir italijanske straze.Ne znam sta cu, pa onom slobodnom rukom skinem kapu i pozdravim Lovcen.Na to je jedan italijanski vojnik uzviknuo:'Guarda, guarda,che saluta la montagna!'(Vidi!Vidi!Pozdravlja planinu!).Nisam znao da li cu se ziv vratiti.Zatvor u Kotoru.Zatvor na Cetinju.Zatvor u Parmi.Kad smo prolazili kroz Parmu u robijaskim odijelima, kad su nas vodili na Zeljeznicku stanicu, na ulici smo vidjeli zene, koje su plakale i pitale ko smo.A nas je bilo dvesta pedeset.Izvukao nas je iz zatvora jedan katolicki sjestenik, navodno u ime Crvenog krsta.To je opet zasebna prica.Onda smo dosli u Ljubljanu, januara 1944.Pustili su nas, ali smo bili, kao i svi gradjani Ljubljane, kao u logoru, opasani zicom.Opet sam se latio slikanja, tako sam odmah ,i kod Italijana u zatvoru i ovdje, mogao da kupujem duvan.Nacrtam strazara i evo ti duvan.U Ljubljani sam se sreo sa slikarem Jovanom Zoljicem, sa kojim sam drugovao citavo vrijeme.Upoznao sam puno slovenackih slikara, koji su u vecini bili clanovi Oslobodilne fronte.I u Ljubljani smo zivjeli,uglavnom, prodavajuci slike.Snalazili smo se preko jednog privatnog galeriste".
Kada pitamo slikara Mirka Kujacica da li slikari dugo zive, zar se na neki nacin ne oslobadjaju stresa na svojim platnima i tako mirnije provode dane od onih koji nemaju takav vid rasterecenja, umetnik odgovara:"O njima se toliko govori sto su drugi otisli prerano.Zivotno iskustvo mi je veliko, ali mi je umjetnicko kratko.Trebalo bi mi jos pedeset godina, ali da krenem sa ovom pamecu".
Treba imati hrabrosti, pa zahvatiti boje bez zazora od ustaljenih misljenja, uhvatiti kontraste senki na portretima, pronaci neverovatnu modroljubicastu boju kule Lovrjenca u trenutku zalaska sunca, kao i senke ispod kape na autoportretu, iz kojih izbija pogled ociju, kojima nista ne promice.Prirodno se nametnulo pitanje slikaru o tehnici slikanja:
"Ja o tome ne znam nista.Kad radim, ne znam uopste sta ce biti, sta ce izaci.Radim uopste po nekakvom nagonu.Kad osjetim da je stvar postala dio mene, onda znam da sam na pravom putu, ne sto sam ja - ja, nego sto je to plod neke stvaralacke temperature.Razumije se da u osnovama stvaralackim mi smo neke nenormalne zanatlije, jer ne mozemo da nadjemo mjesto u drustvu.Ta zanatska strana moze da bude neinteresantna.Picasso je van svih kategorija.Sto god je radio, kao carobnim stapicem je pretvarao u umjetnost.Ali ta zanatska starana rada je vrlo vazna, jer ona je nekakav osnov koji moze svako da nauci i to je poslije ono sto ljude dijeli na one, koji su zanatlije i one druge, koji su umjetnici.Umjetnici se poslije velikog rada ostvaruju i dokazuju.Mlad covjek treba da uci likovnu umjetnost, koju bilo, i da poslije ulozi isto toliko truda da se oslobodi naucenih sablona."
Cesto cujemo o enformelu.Moze li da se definise?
"Enformel - neformalno, bio bi jedan od prevoda.Ja sam prvi enformel vidio u Parizu sezdesetih godina kod slikara Mathieua.Slikari rade cesto sa tubama boje.Meni se to svidjelo, ali nisam osjetio potrebu da se izdrazavam tako.Smatrao sam da to treba da bude jedan duboki dozivljaj, pa da ne bude lazno, da ne bude moda.Nesto mora da bude zamijenjeno necim dtugim, jer to je nekakav normalni tok zivota.Kod nas je enformelista Branko Filipovic Fil.Bio sam mu profesor dvije godine u Herceg Novom.On se jos uporno drzi enformela.Ne asocira ni na sta.On radi na tome da mu boja bude izrazena, ne kao boja, nego kao materija.On sliku nekada radi na podu cetkama, stapovima, rukama...Svacim on radi.Sliku naginje na sve strane da mu boja scuri u neobicnim pravcima i dobije najneobicnije oblike.Meni se cini deplasiranom svaka teoretska klasifikacija slikarstva.Ili napravis da valja ili da ne valja.A publika i posmatraci ce da procijene.Da li su oni merodavni?I jesu i nisu.Ako se ide na neku strucnu procjenu, nisu.A ako se radi o utisku, koji umjetnost treba da ostavi na njih, jesu.Slika mora da djeluje na nekoga necim, jer uglavnom je i pravljena za publiku.Ima izuzetnih slucajeva da slikar slika i po trideset godina, a da nikome te svoje slike ne pokazuje.Ja ne znam ni jedan takav konkretan slucaj,ali iz pricanja i literature znam da tako nesto postoji".
Mirko Kujacic se susretao i druzio sa mnogim velikim imenima nasega slikarstva.Poznavao je Lubardu jos iz pariskih dana.Bili su vrlo cesti mitinzi za republikansku Spaniju.Kujacic je napravio portre Dolores Ibaruri la Pasionarije, koja je i danas, u devedesetoj godini, nominalni predsednik KP Spanije.Portre su umnozili i delili simpatizerima.Da li umetnik treba i mora da bude angazovan?Na to pitanje Kujacic odgovara:
"Ja mislim da umetnik ne moze da bude neutralan.Ne znam kako je to sa muzicarima.Imali smo u drustvu Baneta Vuckovica, sa kojim smo radili takozvanu primijenjenu muziku, neke recitale...Ali umjetnik ne smije da bude ni proizvodjac ilustrovanih parola.Za nas je uopste zakljucena ta tema(mozda, inace, i nije),ali je vrlo tesko u njoj naci mjesta za svakoga.Onda se ponavljaju motivi, koji postaju banalni i donose vise stete, nego koristi.Umjetnik mora da bude, koliko je god to mogucno, slobodan i pomalo 'luckast', jer normalni ljudi ne bi radili ono sto mi radimo.Na jednoj strani nudi ti se svasta, mi to odbijamo i hocemo svoje.Moj je utisak da nema dovoljno 'luckastih' slikara u Jugoslaviji".
Polako, kao na kraju poznate francuske sansone, razgovor se stisava.Melodija jenjava.A stari slikar, kao za sebe kaze:"Kad ja jednom opet dodjem i pogledam ove svoje slike...", sto je svako od prisutnih shvatio na svoj nacin,a meni je to bila ptica - golubica njegove duse, koja ce i posle njegove smrti lebdeti nad njegovim slikama.Prolazimo opet kroz galeriju slika, koje nas kasnije prate mostarskim ulicama,a stari dobri slikar pruza ruku u znak pozdrava, kao da nam trazi nov i cist kist, koji ce umociti u boju i nastaviti da radi do dugo u noc.Citav jedan zivot je stao na te slike, dan za danom.I dok smo se pozdravljali,kao omamljeni njihovom lepotom, znali smo da cemo im se opet vracati, zeleti da ih dodirnemo dusom i ogledamo se u njima, pronalazeci stalno neke nove poruke, neke znakove pored puta, koje pre nismo primetili.Mozda cete vi u njima pronaci jos i vise?
Mostar je bio obliven mostarkim kisama.Dazdom, koji dazdi.Svaki prozor je imao druge zavese.Iza tih zavesa se kretao neki nepoznat zivot.Zasto se malo vise sa dobronamernoscu ne zinteresujemo za druge?Zasto se ogradjujemo svojim zidovima i zaklanjamo svojim zavesama?Zasto ne otvorimo prozore kao velike slike i ne pustimo da u njih udju boje, mirisi i bliskost drugih,isto tako usamljenih kao i mi?
